Још једном смо стајали пред твојом иконом. Окупили смо се да упалимо славску свећу, пресечемо колач, све како обичаји и ред налажу. Године пролазе једна за другом али сваког 27. јануара сетимо се да смо твоји потомци, део твога духовног стада. И док смо посматрали твој благи лик , нисмо могли да се не запитамо , јесмо ли те достојни, преблаги?
Не сетимо те се често, заборављамо твоје поуке док јуримо за новим телефонима, селфијима, брендовима, лајковима и шеровима. Заборављамо да си ти одбацио сјајну свилу и кадифу и обукао скромну монашку ризу у потрази за богатсвом духа, јер богат је онај који има Бога у себи. Нисмо научили или нисмо схватили да се душа не може испунити материјом, па у потреби да попунимо празнину, хрлимо ка њој, ка свему опипљивом и мерљивом.
Јесмо ли те достојни, премудри?
Просвећивао си нас. Записао си прву реч на нашем језику и тиме нам отворио врата европске културе. Учио си нас да чувамо језик и књигу као највећу реликвију која нас уздиже и разликује од звери. Дао си нам највећи дар, образовање, а ипак, ми смо га бацили под ноге.
Јесмо ли те достојни, пресветли?
Покушавао си да нас окупиш и сакупиш, а ми се и даље расипамо, делимо. Делимо се кад год можемо и око чега год можемо. Делимо се на леве и десне, на црвене, зелене и жуте, на звездаше и партизановце, на партизане и четнике, на ваксере и антиваксере, на сиромашне и богате, на лепе и ружне...
Негде дубоко у нама ,сигурно , лежи прича о јачини снопа и слабости класа, али је прекривена дугогодишњом прашином.
И зато те молимо, у име свих нас, улиј поново своју благост и своју љубав у наше душе. Дај нам мудрости да прихватимо себе и друге и пронађемо доброту и разумевање и у овим чудним временима. Буди нам опет пламен свеће у тами и обасјај нам твој пут, да поново њиме пођемо. Врати нас, јер другог пута сем твог и немамо.
„Дај нам то што нам дајеш. И дај нам оно што ћеш нам дати. И не услиши ако те икад молим нешто треће. А не заборави дати снагу да примимо све то што нам дајеш, да не одбијемо што ћеш нам дати.“