Да ли знате колико је изазовно окупити два мушка одељења на једном месту и задржати их? Да ли знате колико је изазовно тражити од момака да учествују у одређеној активности, а није обавезно? Верујте нам, немате благу представу! То само знају наставници који су у неком тренутку били одељењске старешине оваквом одељењу, а за усмеравање таквог одељења потребне су посебне вештине и умеће.

То добро знамо и нас две, Јелица и Тања, одељењске старешине 2бз и 3бз одељења. Одаћемо вам малу тајну. Сви знамо познати филм „Кум“ и још познатију реченицу коју изговара Дон Корлеоне „Даћу ти понуду коју нећеш моћи да одбијеш“.  Тако смо нас две, нашим момцима, дале понуду коју нису могли да одбију.

Понуда је гласила:

„У петак 9. маја у време трећег и четвртог часа организоваћемо опроштајну журку за 3бз одељење пропраћену ићем (разним слатко-сланим грицкалицама) и пићем (соковима), али за узврат потребн је да учествујете у радионици поводом обележавања Недеље сећања и заједништва“

Одговор је био једногласан:

„Да. Наравно. Важи. Никакав проблем. Рачунајте на нас...“

Шта је замишљено то је и остварено. На почетку дружења реализована је радионица под називом „Круг осмеха уз колачиће среће“. Ученици су поседали у круг и из кутије су се послужили са по једним колачићем среће. Након отварања и ломљења колачића свако је наглас прочитао поруку коју је добио. Момци су имали задатак да одговоре на још једно додатно питање, које је наравно било у духу горе поменуте теме. Доле прочитајте нека од питања и одговоре наших ученика.

Питање: Када си се последњи пут искрено насмејао и зашто?

Одговор ученика Делиблаћанин Јована гласио је: „Аааа то је лако наставнице. Колико јуче. Дошло је до неспоразума између ове двојице (показује,) а сад зашто? није место да причам...“

Питање: Који савет из порука можеш данас да примениш?

Одговор ученика Новаков Елвиса био је:  „Разредна, не треба само да мислимо на себе.“

Питање: Шта за тебе значи заједништво?

Одговор ученика Лазаревић Николе био је: „Наставнице, па ово, пријатељство.“

Питање: Шта би поручио неком ко се данас осећа усамљено?

Одговор ученика Вељић Стевана био је: „Само напред и то ће да прође...“

Питање: Коју малу ствар можеш данас да урадиш да усрећиш неког?

Одговор ученика Магда Мартина био је: „Идем данас код деде. Знам да ће то да га обрадује.“

Питање: Када си последњи пут био поносан на себе?

Одговор ученика Јовичић Љубомира након кратког размишљања био је: „Не могу да се сетим, али знам на шта ћу бити поносан. Поносан сам на то што ћу завршити средњу школу.“

Након радионице бацили смо се на сланише, слаткише и освежење. Нашем позиву радо се одазвала и директорка школе Венера Арсенов-Бојовић, а посетиле су нас Ана и Анђела. На последњој фотографији придружили су нам се Кирти и Миливоје. Касније смо обишли Људмилу и Јелку, послужили их колачићем среће и уделили им један велики осмех.

Резултат радионице је скроман пано, који ћемо окачити у учионици број 6, да нас сећа на наше заједничко дружење.

Момци хвала вам! Били сте сјајни. Супер смо се дружили. Желимо вам пуно среће и успеха на предстојећем турниру у малом фудбалу. Напред Египатски краљеви!

И за крај да завршимо следећим стиховима;

„Било је бучно,

било је  гласно,

али смо се сви чули

и разумели јасно.“

Активности и радионицу осмислиле:
Јелица Брзован-Цветковић и Тања Хајду

Текст:
Тања Хајду

Фотографије:
Јелица Брзован-Цветковић и Тања Хајду