Први пут ове године, у периоду од 7. до 13. маја, 12 ученика наше школе у пратњи два професора посетило је град Берат у Албанији. Пут је био део пројекта „Супершколе“. У пројекту су планиране две размене, од којих се прва реализовала у Берату, док је друга размена планирана у периоду од 1. до 7. октобра у Ковину.
Сама размена је собом носила помешана осећања неизвесности, узбуђења и стрепње. Неизвесности јер смо ишли на потпуно непознато место, узбуђење због свега новог што ћемо бити у прилици да научимо и стрепње због подсвесног страха да им се можда нећемо допасти, да нећемо наћи ништа што нас чини, у најмању руку, сличним. Ипак, храбро и отворених схватања, пуни наде, упутили смо се ка Берату.
Први дан је протекао у путу, који је трајао 12 сати. Током пута, уз много грицкалица, сокова, гледања у Гугл мапе и рачунања колико нам је још сати пута остало до одредишта, преовладавало је осећање ишчекивања. Свих 12 сати је протекло без и једног јединог проблема.
Други дан је био дан упознавања и коначног одговора на питање које нас је највише мучило. Иако је постојао страх да нећемо бити прихваћени, након првог сусрета са домаћинима, схватили смо да је тај страх потпуно неоснован. Без обзира на језичку баријеру, захваљујући постојању преводилачких онлајн програма, комуникација је текла без икаквих проблема. Иако је енглески језик требало да буде језик комуникације, и у нашој, као и у њиховој групи било је оних који га не говоре баш добро. Већ после прве планиране радионице, показали су нам школу и почели смо да причамо о свему што волимо да радимо, слушамо, читамо. Тада смо схватили да је онај већ поменути неосновани страх постојао и код њих. Међутим, као и ми, тако су и они схватили да постоји више тога што нас спаја и по чему смо слични од онога по чему се разликујемо.
Трећи дан је почео радионицом у школи „Кристо Исак“. Поподне смо провели у обиласку града. Покушали смо да посетимо цркву која је на самом врху брда. Успон је био напоран, али нам то није представљало проблем, јер смо време проводили са новим другарима. Шалом и смехом смо надоместили све оно што нам можда није пријало (овде мислим на бол у ногама и недостатак кондиције). Сазнали смо много тога новог о граду који смо посетили, и који поред очаравајуће лепоте крије гомилу занимљивих прича. Насеља Горица и Мангалем су спојена мостом преко реке која протиче кроз сам град. Мангалем је кварт који се састоји од калдрмисаних, стрмих улица, препун кућа са мноштвом прозора. Све куће су беле, тако да није ни чудо да се сам град зове Берат (Бели град – Београд). Све у свему, оно што смо видели трећег дана нас је оставило без даха.
Четврти дан смо провели у школи. Након забавне радионице, много смеха, загрљаја и фоткања, отишли смо до кабинета за куварство, који је у саставу школе и који је опремљен попут кухиња у најбољим ресторанима. Сви заједно, подељени на групе и без обзира на смерове које похађамо у својим матичним школама, то јест на кулинарско знање/незнање, бацили смо се на припрему албанских традиционалних јела. Они који нису знали ништа више од држања кашике/виљушке, научили су много тога новог, а они који су имали неко предзнање научили су још више. Све у свему, припрема хране је протекла у једној пријатној, опуштеној и веселој атмосфери. Врхунац тог заједничког посла, је било уживање у свему ономе што смо направили заједно.
Пети дан је био дан за обилазак џамије, православне цркве, центра града, тврђаве и музеја фресака. Цео дан смо провели напољу. Иако је падала киша, нама је све било сунчано и лепо. Овај дан је у потпуности био посвећен едукацији гостију, то јест нас. За почетак, сазнали смо да је град основан још у 6. веку пре н.е. и да је тада био грчко насеље, затим су га освојили Римљани, после њих Византинци, Бугари, Срби, Турци. Под утицајем свих тих народа и различитих култура, настао је град каквим га данас видимо. Град у коме су у потпуности помирене различите културе и вероисповести. Град који прихвата различитост, не осуђује је већ је саживљен са њом. Поглед са тврђаве је чаробан. То је поглед на реку и планинске врхове, на зеленило природе и беле зидове кућа у самом граду. У оквиру тврђаве се налази и Онофријев музеј, са изложеним сликама и иконама уметника Онофрија, који је стварао на територијама Северне Македоније, Албаније и Грчке и који је допринео развоју школе иконописања познате као „Школа Берата“.
Шести дан је био дан који смо провели једним малим делом у посети згради општине Берат, у центру за младе. Остатак дана смо провели у посети винарији Пупа. Поред чаробне природе, савршено уређене винарије, посете винограду и воћњацима, уживали смо у заједничком ручку, одмору на трави и времену које смо провели заједно. Кад размислим, једино нам је било битно да будемо заједно. Где год да смо и шта год да је у плану од посета, радионица, активности, једино је било важно да време проводимо заједно, јер смо имали осећај као да се знамо много дуже од 6 дана. Такође, тог последњег дана, то јест те вечери имали смо опроштајну журку, која је за све нас прекратко трајала. Препуни утисака, вратили смо се у хотел да се спремимо за повратак кући који је био планиран за сутра.
Седми дан је протекао у путу и повратку кући. Трајао је исто онолико колико и одлазак у Берат. И без обзира на срећу што видимо све оне које нисмо видели претходних 7 дана, обогаћени једним новим, дивним искуством, знали смо да нам не би сметало да је ова размена трајала дуже. Схватили смо да смо све то време, које смо провели у Берату, били безбрижни. Углавном смо се смејали и нисмо били оптерећени тиме да ли нас неко прихвата или не, да ли ће се десити нешто лоше, да ли ћемо чути нешто што ће нас узнемирити. Сам град, људи по продавницама, вршњаци које смо упознали, све је било онако како бисмо само могли да пожелимо. Осећали смо се као да припадамо месту које смо посетили. Због тога је одлазак свима тешко пао. Надали смо се да ћемо неким чудом остати тамо бар још један дан. С обзиром да то није било могуће, једино решење је било повезивање на друштвеним мрежама. Захваљујући томе у свакодневном смо контакту и једва чекамо да их поново видимо и да их угостимо у нашој школи и нашем граду.
Програм „Супершколе” спроводе Регионална канцеларија за сарадњу младих са Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (ГИЗ) уз финансијску подршку Европске уније и Немачког Савезног министарства за економску сарадњу и развој. Програм има за циљ да подржи процесе изградње мира и помирења, као и интеркултурално учење и дијалог између школа, ученика/ца и њихових заједница на Западном Балкану. Програму је подршку пружило и Министарство просвете Владе Србије.
Милош Савић и Биљана Гајић