Свети Трифун

Православци данас прослављају Светог Трифуна, католици Светог Валентина, а сви заједно, нарочито млађи део популације, обележавају Дан заљубљених.
Слављење божанства плодности и заштитника светости брака, слављење љубави средином фебруара, почело је још у античкој Грчкој и Риму, а очувало се све до данас.
Свети Трифун живео је у 3. веку; родио се у селу Кампсади у Фригији.
Још као дечак имао је способност исцељивања болести, како на људима тако и на стоци, а истеривао је и зле духове. Ћерка цара Гордијана III, владара Римског царства од 238. до прве половине 244. године, оболела је, а како је поручио зли дух који је проговорио из луде девојке, једини ко је могао да јој помогне био је Св. Трифун. На царев захтев Трифун долази у Рим и помаже царевој кћерки. Цар га је богато наградио, а Трифун наставио да живи мирним животом. Али, када је дошао на власт Деције Трајан, Св. Трифун је мучен за Христа, и након тешких мука, осудили су га на смрт мачем.
Свети Трифун у православној цркви обележава се 14. фебруара по новом, тј. 1. фебруара по старом календару. Православци славе Св. Трифуна као великомученика који је страдао за хришћанску веру, сматрају га за заштитника пољских усева, али и заштитника брачне љубави и верности, који су саставни део хришћанске проповеди.

Свети Валентин (Валентиново)

Да ли знате да су пагански Римљани вјековима прије Христа славили 15. фебруар, а да се 14.
фебруара одржавао разблудни идолопоклонички фестивал у част Луперкуса, „ловца на вукове,“ празник који су Римљани звали „Луперкалиа.“ Исто тако су обичаји размјењивања љубавних писама и остала традиција у част обоженог херојског ловца из Рима, Луперкуса, у старо вријеме били повезани са паганском праксом међу тинејџерима да насумично склапају „озбиљне везе“ у којима је обично долазило до превара. Сматра се да су „озбиљне везе“ модерна ствар, али није тако. Оне представљају обнову једног старог обичаја „који је пренијет из римског фестивала Луперкалије у мјесецу фебруару, када су имена младих жена стављана у кутију, а потом је извлачено име оне ‘коју је хтјела срећа’,“ признаје Енциклопедија Американа у одредници „Дан Светог Валентина.“
Када је Константин учинио хришћанство званичном религијом Римског Царства, црквени кругови су разматрали могућност да евентуално укину тај пагански обичај! Римљани нијесу хтјели ни да чују за такву могућност, па је постигнут компромис да се светковина задржи под условом да се из ње избаце простачки, разблудни обреди. Светковина није постала „хришћански обичај“ све до доласка папе Геласија на власт. Он је већ 496. промијенио дан одржавања Луперкалије и увео да се уместо 15. фебруара тај дан прославља на дан Светог Валентина 14. фебруара.

Зашто 14. фебруар?

Зашто су Римљани одабрали 15. фебруар и ноћ 14. фебруара као вријеме за слављење Луперкуса („Нимрода“ у Библији)? Не заборавите да су у стара времена дани почињали са заласком сунца. Сматрало се да је Нимрод, односно Вал - бог сунца старих пагана - рођен за вријеме зимског сунцостаја (солстиција). У старо доба је сунцостај падао 6. јануара и тог дана се славио Нимродов рођендан. Када се вријеме доласка сунцостаја касније промијенило, прослава рођендана бога Вала (Нимрода) је помјерена на 25. децембар и данас је позната под називом „Божић.“
Према старом обичају мајка и мушко дијете су долазили на обред очишћења четрдесет дана након рођења дјетета. Четрдесети дан од 6. јануара - изворног Нимродовог рођендана – пада 15. фебруара, то јест на светковину Луперкалиу или дан светог Валентина који је почињао да се слави 14. фебруара увече. Вјерује се да се тог дана Нимродова мајка Семирамида очистила и први пут појавила у јавности са својим новорођеним сином. Семирамида и Нимрод су изворни „мајка и дијете.“
Име римског месеца фебруара заправо потиче од речи „фебруа“ коју су римски свештеници
употребљавали приликом обреда којима се славио дан светог Валентина. „Фебруа“ су кожни ремени жртвених животиња које су приношене у обреду очишћења који се изводио 14. фебруара увече.

Кристина Мерце II тт

Архива чланака