"Писмeнoст људимa дaje oруђe уз пoмoћ кoг мoгу дa унaпрeдe свoj живoт, учeствуjу у oдлукaмa зajeдницe, aли и имajу приступ вaжним инфoмaциjaмa кoje сe тичу сoциjaлнe и здрaвствeнe зaштитe. Писмeнoст изнaд свeгa oмoгућaвa пojeдинцимa дa oствaрe свoja прaвa кao грaђaни и људскa бићa"

Бан Ки Mун, генерални секретар УН

mdp

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу Унеско, прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености 1967. године, да би се сваке године, бар на тај дан, истакла важност читања и писмености, како у животу појединца, тако и друштва у целини. Осим тога, Генерална скупштина Уједињених нација је прогласила десетогодишњи период, од 2003 до 2012. године, за декаду у којој ће се посебна пажња посветити овом глобалном проблему.

Општом декларацијом о људским правима из 1948. године признато је право на образовање, а тиме и право на писменост. Две су декларације отишле још даље, тако је у Декларацији из Персеполиса (1975.) речено: „Писменост није сама себи сврха. Она је темељно људско право”, а Хамбуршка декларација из 1997. наглашава како је писменост, која у ширем смислу обухвата знање и вештине које су потребне свима у свету брзих промена, једно од основних људских права.

Најновији подаци Унеско-а показују да је више од 900 милиона одраслих људи у свету неписмено. То значи да један од пет пунолетних људи на планети још не зна да чита и пише, а две трећине од тог броја чине жене. Према подацима којима располаже Унеско, чак 113 милиона деце не иде у школу, похађа је нередовно или ју је напустило. Подаци УНЕСКО-а из 2006. године говоре да 75 одсто неписмених становника живи у подсахарским земљама, где женска деца уопште не иду у школу, а следе југозападна и источна Азија и арапске земље.

У Србији данас има око 1,35 милиона становника без дана школе или само са неколико разреда. Према попису становништва, из 2002. године, у Србији је било више од 20% одраслих преко 15 година старости, који нису завршили основну школу, а чак 50% оних који су завршили само основну или су функционално неписмени. Највиша стопа неписмености бележи се у јужној и источој Србији а поред младих угрожени су и одрасли, углавном жене, изнад 50 година... Међу образованим становништвом у Србији највише је оних који су завршили средњу школу, а свега 6,5 % има факултетску диплому.

Концепт писмености некада је подразумевао савладавање вештине читања и писања. Од шездесетих година XX века приступа се функционалном описмењавању, које подразумева да особа има могућност да исправно чита, пише и говори уз разумевање, као и да има познавање потребних вештина споразумевања.

Према дефиницији Пројекта међународне писмености одраслих (ИАЛС) писменост се дефинише као прозна писменост (разумевање и коришћење информација добијених из текстова), документациона писменост (информације које се налазе у различитим формуларима) и квантитативна писменост (разумевање, на пример, извештаја о стању на рачуну у банци, одређивање пореза, камата и др).

Резултати истраживања и даље показују колико је оних који не поседују елементарно знање писања и читања. Поред младих, образовање, односно пуна писменост одраслог становништва сада је и у развијеним земљама једна од основних тема, јер лобализација светске економије захтева писмене раднике.

Крајем 20. и почетком 21. века на светску сцену "ступа" и такозвана нова писменост, односно информатичко описмењавање, експлозија нових форми комуникација у врло кратком временском периоду. Ту предњачи развој онога што се назива "Mass Self Communication" (МSC), односно масовна индивидуална комуникација. Технички гледано, МSC је интернет, али исто тако и свет комуникације мобилним телефонима.

Библиотека ССШ „Васа Пелагић“ Ковин

Архива чланака